Оригинални чланак можете пронаћи на следећој адреси: eventreference.org/2015/06/29/stone-soup/
(Оригинална прича се налази овде: http://www.extremelinux.info/stonesoup/stonesoup.html)
Некада давно, негде у послератној Источној Европи, настала је велика глад када су људи љубоморно прикупљали храну коју су могли да нађу, кријући је чак и од својих пријатеља и комшија. Једног дана, у село је наишао залутали војник и почео да поставља питања као да је намеравао да преноћи.
„У целој провинцији нема ни трунке хране за јело,“ рекли су му. „Боље продужи даље.“
„Ох, имам све што ми је потребно,“ рекао је. „У ствари, мислио сам да направим клин чорбу и да је поделим са свима вама.“ Извадио је гвоздени котао из својих запрежних кола, напунио га водом, и око њега распалио ватру. Потом је уз велику помпу извадио најобичнији клин из плишане торбе и убацио га у воду.
До сада, чувши гласине о храни, већина сељана је пристигла на трг или посматрала са својих прозора. Док је војник мирисао „чорбу“ и облизивао усне у ишчекивању, њихову скепсу је почела да савладава глад.
„Ааах,“ рекао је војник за себе прилично гласно, „Стварно волим укусну клин чорбу. Наравно, клин чорбу са купусом – ретко шта може да надмаши.“
Убрзо му је пришао један сељанин оклевајући, држећи купус који је донео из свог скровишта, и додао га у лонац. „Сјајно!“ узвикнуо је војник. „Знаш, једном сам јео клин чорбу са купусом и мало усољене говедине, и краљ би је у сласт појео.“
Сеоски месар је успео да пронађе мало усољене говедине… и тако, од кромпира, преко лука, шаргарепе, печурака, и тако даље, све док није било спремљено укусно јело за све. Сељани су понудили војнику позамашну своту новца за магични клин, али је он одбио да га прода и наредног дана је отпутовао. Поука приче је да радећи заједно, са свима који доприносе с оним што могу, постиже се више добро.
Мада је извесно да ће постојати џепови људи који ће при руци имати залихе барем за пар недеља, огромна већина људи вероватно неће имати довољно свега што им је потребно да прегурају банкарско/валутно ресетовање.
Како прича о Клин чорби показује, то не би требало да буде непремостив проблем. Организовање пикника у заједници или „pot luck“ вечера одличан су начин да се реши проблем са обезбеђивањем хране за групу комшија ако трговина буде била комплетно обустављена.
Остали локални обичаји окупљања пријатеља, породица, и комшија такође могу бити прилагођени. У неким културама постоје традиције печења на ражњу или локалних рибљих котлића. Из више очигледних разлога, ове специфичне идеје неће деловати у многим областима. Међутим, поента је да се прилагоде локалне традиције окупљања заједнице како би се испунила потреба током периода велике конфузије и неизвесности.
Чак и у урбаним срединама или заједницама које су прилично вегетаријанске, ове идеје се могу веома успешно прилагодити. Кликните на линк испод да погледате недељну традицију у једној заједници у Сан Франциску:
http://sf.funcheap.com/event-series/free-community-dinner/
Да поновим поуку приче о Клин чорби:
„Радећи заједно, са свима који доприносе с оним што могу, постиже се више добро.“
Ако се људска генијалност удружи са самилошћу, људи се могу окупити и заједно превазићи тежак период. Ни овај период се по томе неће разликовати. Човечансто може – и хоће – успети током ДОГАЂАЈА.